Војна болница Ниш

Насловна » О ВБ Ниш » Историјат

 

Борбе за ослобођење Ниша од Турака, Кнежевина Србија је отпочела децембра 1877. године. Кнез Милан Обреновић је ушао у Ниш 29. децембра 1877.године, по старом календару, а 11. јануара по новом. Одредбама Санстефанског споразума Ниш је припојен Кнежевини Србији.

Почетком 1878. године у Нишу живео је 12.801 становник. У граду није било дипломираних лекара. Ослобођењем Ниша од Турака и уласком у град српска војска грађанима Ниша није донела само слободу, већ и здравствену заштиту.

Наредбом Врховне команде српске војске, на предлог начелника Санитета српске војске пуковника др Владана Ђорђевића (реферат С.бр. 610 од 7.јануара 1878. године), основана је, 11. јануара 1878. године по старом календару, а 22. јануара 1878. године по новом, ВЕЛИКА ВОЈНА БОЛНИЦА, за 1.000 болесника и рањеника у непосредној близини Ћеле куле, на путу за Пирот, где се и данас налази. Припадници новоформиране болнице затекли су и преузели на даље лечење 384 турских рањеника и болесника, који су задржани до излечења и потом упућени у своју домовину .

У моменту формирања поред пуковника Владана Ђорђевића радило је седам лекара, два лекарска помоћника, један апотекар, командир болнице и два писара.

 

До 1881. године била је једина болница у Нишу, а у наредном периоду дала је несебичан допринос формирању и развоју здравствених установа Града Ниша, Окружне болнице, хирургије и установе превентивне медицине, Пастеровог завода, 1900.године. Увођење иновација у стручном и организационом сегменту, као што је примена јодоформа у лечењу хируршких рана, организација радиолошке и стоматолошке службе, ставља Војну болницу Ниш у ред водећих санитетских установа, који превазилазе оквире Краљевине Србије.

 

Санитетски пуковник Михајло-Мика Марковић, хирург, значајан за модернизацију српске медицине антисептичким средствима и др.

 

 

Санитетски бригадни ђенерал др Михаило В. Петровић, први стални хирург Моравске сталне војне болнице од 1896.године, унео је бројне иновацију у ратној хирургији

 

Војна болница Ниш спада у најстарије и најугледније медицинске и војне установе у Србији. Од времена њеног оснивања до данашњих дана прошла је дуг и трновит пут кроз седам ратова које је водио српски народ. Са њом је започело и развијало се здравство и здравствене установе, не само Ниша, већ и читавог региона.

Основна намена болнице и њен размештај је непромењен од оснивања, а то је санитетско збрињавање повређених и оболелих припадника Војске и цивила у мирнодопском и ратном стању, санитетска обука и подршка јединица Војске у реализацији мисија и задатака.

Поштовање према свим знаним и незнаним припадницима Војне болнице Ниш кроз 135 година непрекидног трајања, изискује потребу помена догађаја који су обележили историју српског народа, у којима је Војна болница Ниш била поносни учесник, страдалник и победник.

 

Стална војна болница Ниш рат дочекује у тешком стању. Нико није предпостављао да ће бити рата и за седам година мира није предузимао никакве припремне радње. Болница се у кратком времену нашла на стратешком правцу ратних дејстава са задатком да преузме велику обавезу збрињавања повређених и оболелих у српско-бугарском рату. Иако пензионисан, др Владан Ђорђевић се прихвата обавезе командовања болницом и до новембра месеца 1885. године је кадровски и материјално ојачао и оспособио за извршење задатака.

 

Моравска стална војна болница у Нишу захваљујући доброј опремљености, са новообученим кадром и новим објектима спремно је дочекала и поднела главни терет у збрињавању рањеника и болесника у два балканска рата.

Ниш је био најважнија полазна станица санитетског воза, који је према формацији био предвиђен као транспортна окосница санитета српске војске. Двојица лекара, један подофицир, петорица каплара и двадесеторица војника чинили су особље санитетског воза. Српска војска је једина међу балканским земљама имала овакве возове. У време балканских ратова ови возови превезли су 110.000 повређених и оболелих и прешли између 30-40000 км.

 

Дана 28. јула 1914.године почео је Први светски рат. У Нишу је шест месеци владала незапамћена епидемија пегавог тифуса, са високим процентом смртности, а у Моравској војној болници су у 1914. и 1915. поред рањеника лечило преко 3000 болесника, а дневно је умирало и до 36 болесника.

 

Јединствен споменик Камена пирамида подигнут 1915.године, посвећен преминулим болесницима

 

Од пегавог тифуса преминуо је и тадашњи Управник, пуковник Евгеније Броновачки

 

Први ваздушни транспорт неколико болесника у једном рату обављен је 1915.г. за потребе Војне болнице Ниш извршила је "француска аеропланска чета" на реалцији Београд-Ниш, а затим на релацији Скопље –Призрен.

 

 

 

Снажним продором непријатеља са севера и истока Србије, 21. октобра 1915. године отпочела је епопеја српског народа и војске, повлачењем преко Приштине, Призрена, Ђаковице, Пећи, Андријевице, Подгорице, Скадра, Драча до Крфа са којима је и Моравска стална војна болница, као једина српска санитетска формација стигла до острва Видо, 21. јанура 1916. године, на коме је одмах организована и отпочела са извршавањем својих племенитих задатака. У пролеће 1916. године болесници Моравске сталне болнице су предати француском санитету, а људство болнице је упућено у санитетске формације јединица српске војске ради припрема за пробој солунског фронта и ослобођење Србије. По солобођењу Ниша и Србије, Болница моравске дивизијске области из Ниша наставља са радом на својој старој локацији.

 

Војна болница Ниш 1941. године до окупацијом Србије прима рањенике и болеснике из 5. Армије. У току окупације „приземни“ делови болнице раде као народна болница за лечење грађанства Ниша и околине. У току масовних савезничких бомбардовања Ниша и околине од октобра 1943. до септембра 1944. године, велики број повређених збринут је у Војној болници.

У уводним борбама и у пробоју Сремског фронта губици Прве армије НОВЈ били су велики. Велики број рањеника из тих борби упућен је на даље лечење у Ниш, а Војна Болница као „Болнички центар број 1“ од 21. октобра 1944 године до 31. маја 1945, године збринула је 9860 повређених и оболелих уз смртност од 2,7%.

 

У току НАТО агресије 1999. године Ратна Војна болница Ниш збринула је скоро 10.000 повређених, оболелих и психотрауматизованих припадника Војске и цивила.

У хируршком одељењу Ратне Војне болнице Ниш је оперисано 1587 рањеника од којих је дефинитивно збринуто 88% повређених, а део рањених је упућен у устаниве терцијарног збрињавања, Војномедицинску академију и Клинички центар у Нишу.

Посебно унапређење санитетског збрињавања представља развијање три мобилне екипе хируршке екипе из састава Војне биолнице Ниш на тежишним правцима (Ђаковица, Призрен и Косовска Митровица) у непосрдној близини ратних дејстава. У току ангажовања ових екипа у непосредном окружењу борбених дејстава, збринуто је 1066 рањеника и урађено 445 операција у општој анестезији са накнадном евакуацијом у Војну болницу Ниш.

Поред припадника Војске Југославије болница је збринула и већи број припадника албанских терориста као и рањене припаднике албанске народности.

 

Велика нишка војна болница (1878.-1880.),

Стална нишка војна болница (1880.-1895.),

Моравска стална војна болница (1895.-1926.),

Армијска стална војна болница (1926.-1941.),

Војна болница (1941.-1944.),

Болнички центар број 1 (1944.-1946.),

Армијска болница у Нишу (1947. -1956.),

Подручна војна болница у Нишу (1956.-1968.),

Војна болница Ниш од 1968. године.