Војна болница Ниш

Полагањем венаца на спомен пирамиду жртвама пегавог тифуса из 1915.године, бисту др Владану Ђорђевићу и спомен плочу посвећену руским лекарима и медицинским сестрама погинулим у Првом светском рату у комплексу Војне болнице Ниш, обележен је Дан санитеске службе.

Венце су положили припадници Војне болнице Ниш, Општине Пантелеј, Руско-српско хуманитарног центра, Удружења потомака ратника 1912-1920 године Града Ниша, Удружења војних пензионера, Удружења пензионисаних подофицира Србије, Кола српских сестара, Удружења ветерана 63. падобранске бригаде.

У свом обраћању присутнима, управник Војне болнице Ниш пуковник др сци.мед. Вељко Милић је истакао – На данашњи дан 30. јула 1839. године, који данас обележавамо као дан санитетске службе, постављен је први штабни доктор. То је био пештански ђак, Војвођанин пореклом, др Емерих Линдермајер. Најпре штабни доктор, а брзо потом и шеф Санитета др Линдермајер је дуго времена био и једина стручна особа у санитету српске војске. Зато изазива дивљење енергија, способност и знање које је овај лекар уложио у развој не само српског санитета, него читавог здравственог система Србије: био је оснивач војних болница у Београду, Крагујевцу и Ћуприји,обновитељ лекарске читаонице, први борац против епидемија заразних болести онога доба и организатор карантинске службе на границама Србије, писац научних радова о минералним и лековитим водама и историчар српског санитета.
Признаћете, даме и господо, др Емерих Линдермајер је пред све нас, својим примером свестраног неуморног прегаоца, поставио велики задатак.
Ево, готово два века, тај задатак извршавају сви потоњи припадници српског санитета. Од носиоца рањеника, преко болничара, медицинских сестара, лекара, управника болница и начелника санитета. У небројаним ратовима, годинама гладовања и немаштине, епидемијама које су харале Србијом, увек делећи судбину свога народа и своје војске. Колико у рову, толико у школским клупама и на медицинским катедрама престижних универзитета, а највише поред болесничких постеља радили су и учили, са једним јединим циљем: спасити живот пацијента. Но, за помоћ болесноме није довољно само медицинско знање, нови лекови, нити савремена и скупа технолошка опрема. Потребно је саживети се са својим пацијентом, изблиза, готово његовим очима, видети муку која га је снашла. Разменити стисак руке и људску реч. Е, то су вештине којима су кроз ових сто осамдесет две године овладале санитетлије српске војске. Због те блиске, готово рођачке повезаности, а не из претеране храбрости или лудости, јуришали су наши болничари ка својим рањеницима. Јуришали по бојишту, између две ватре, или док непријатељ надире. Намерно избегавам да поменем било које име и било који историјски догађај. Немогуће је поменути све, а неправедно је изоставити нешто. Нека о нашем раду говоре наши пацијенти, наши предпостављени али и команданти мировних операција УН и ЕУ у којима учествују наше санитетске екипе.

Нажалост, за разлику од ратова, који имају своје почетке и своје крајеве, дане бојева али и дане примирја, битка за људско здравље је непрекидна. Ево данас, док обележавамо свој дан, свет се и даље суочава са пандемијом COVID-а, можда највећом моријом савремене људске цивилизације. Од самог почетка пандемије припадници ВБ Ниш су извршавали своје задатке: збрињавали цивилне нон Ковид пацијенте, у два наврата формирали привремену Ковид болницу, преко својих припадника учествовали у раду Пољске болнице у Новом Пазару, Чаиру, Студенском дому, КЦ Ниш, ОБ Лесковац. Спроводили смо тестирања, организовали вакцинацију, вршили дезинфекцију. По образовању медицинари, а у души војници, наређења смо извршавали безпоговорно, убеђени да смо баш ту где мора и треба да будемо. Наравно то нисмо могли без синхронизоване и благовремене помоћи како наших војних тако и цивилних структура. Без те помоћи не би било ни нашег деловања. Лекови, кисеоник, опрема нису могли да касне.

Зато желим да се захвалим свима:Команди КоВ и Гарнизона Ниш, УВЗ МО, РФЗО-у, КЦ Ниш, ИЗЈЗ Ниш, Градској управи Града Ниша. Посебно се захваљујем војним пензионерима и свим осталим нашим нон Ковид пацијентима на разумевању и стрпљењу које су испољили. Чекајући на своје прегледе, на дијагнозу и терапију која им је потребна, они су поднели можда и највећу жртву.
Не могу а да на крају не поменем и свој лично задовољство: Поносим се припадницима ВБ Ниш. Како онима који су у скафандерима, у црвеној зони даноноћно бдели над тешким болесницима, тако и са свима осталима који су обезбеђивали храну и воду, вршили поправке, спроводили дезинфекцију, организовали уклањање отпада... Сви су били потребни и без никог се није могло.
Свима вам желим личну срећу, а пре свега добро здравље. Чувајте своје здравље јер једино тако ви ће те ваљати и себи и својим породицама, а ми здравствени радници и својим пацијентима.